Šta za vas znači Kosovo?

Da li je od crvenih linija naše kosovske politike ostala samo crvena boja kao znak upozorenja? Ili je uz pomeranje linija došlo vreme da se pokuša neki oblik takozvanog kreativnog rešenja problema Kosmeta, koji neminovno na skali između vekovne obaveze i kamena oko vrata sve više klizi ka ovom drugom? Nedeljnik otvara javnu debatu

Ako predsednik Srbije Tomislav Nikolić misli da nikada više neće biti predsednik u Prištini i da predsednik Kosova to neće biti u Severnoj Mitrovici, a mandatar Ivica Dačić odranije ima stav da je neophodno razgraničenje srpskog i albanskog naroda (u pregovorima Beograda i Tirane), da li to znači da je od crvenih linija naše kosovske politike ostala samo crvena boja kao znak upozorenja? Ili je uz pomeranje linija došlo vreme da se pokuša neki oblik takozvanog kreativnog rešenja problema Kosmeta koji, neminovno, na skali između vekovne obaveze i kamena oko vrata sve više klizi ka ovom drugom?

Predsednika Nikolića mnogi nisu razumeli kada je rekao da Srbija treba da odredi granice svog delovanja na Kosovu i Metohiji. Nije to diplomatska fraza koja upućuje na nivo „prisustva države" u našoj pokrajini. Radi se o konkretnim granicama i postepenim izvlačenjem na dnevni red pitanja podele Kosova, koju još niko ne sme tako da nazove. Ili je, bar, tako zazvučalo. Tek, ideja koja je stara koliko i kosovski problem, nikada zvanično nije bila u agendi srpskih vlastodržaca, čak ni onda kada je bila daleko izvesnija nego što je to danas. A možda smo od ideje normalizacije odnosa bez formalnog priznanja sve bliži podeli bez formalne podele?

Pitanja je mnogo više nego odgovora. Jedino je jasno da ćemo do konačnog odgovora u dogledno vreme morati da dođemo. A koliko je složeno kosovsko pitanje može da se zaključi na osnovu analize načina na koji je ova tema obrađivana u domaćim medijima, gde se često umesto rešenja, dolazilo do uzroka problema. Pa tako danas znamo da je Kardelj u razgovoru sa Staljinom još 1947. godine rekao da jugoslovensko rukovodstvo misli da se teritorija Kosova i Metohije - kad se još bolje poveže sa Albanijom - treba ustupiti Albaniji. Ili da je Tito u proleće 1945. u razgovoru sa inostranim novinarima izgovorio nešto što je u domaćoj javnosti, naravno, cenzurisano, da „planovi o ustupanju Kosova Albaniji ne mogu da se postignu jer položaj same Albanije nije do kraja utvrđen".

Prema mišljenju Ljubomira Dimića, našeg najpoznatijeg istoričara za Kosovo, korene sukoba možemo da pronađemo u 19. veku, od Berlinskog kongresa kojem je prethodilo osmišljavanje ideje o „velikoj Albaniji" i viševekovnom upornom nastojanju Albanaca da ostvare svoj cilj. U nekim zaključcima možemo pronaći recept za svoje delovanje, pa će Ljubomir Dimić reći:

„Najpogrešnije je to što politički i stranački prvaci danas govore, deo likuje, deo se pravda, deo pametuje. Svi oni treba da sednu i da se dogovore, ako smo mi ozbiljan politički narod, da donesu nešto što će biti politika koju će ova država voditi u narednih 130 godina, poput Albanaca, da bi za 130 godina ono što smatramo da nam pripada bilo vraćeno onome ko pripada. Naspram ovih gluposti, iritiranja, međusobnih stranačkih prepucavanja, svega onoga što smo već videli na televiziji, mislim da je jedini put da se nađe ozbiljno rešenje u kome će učestvovati svi oni koji su u politici, ali i svi oni koji politiku hrane znanjem da se dođe do nečega što je ozbiljan nacionalni program Srbije za naredni vek."

Ali da li smo po ko zna koji put u istoriji zakasneli? Jer čak i tvrdnje pojedinih istoričara da je neophodna revizija granice Kosova i Srbije (zvanično administrativne linije), pošto ona zapravo nikad nije utvrđena, ostale su samo za unutrašnju upotrebu. Administrativna linija između centralne Srbije i Kosova i Metohije, koja je predmet sporazuma o zajedničkoj kontroli granice Beograda i Prištine, današnju formu dobila je tek 1959. godine kada je Petar Stambolić „pomerio" Kosovo do Kopaonika kako bi pobedio na lokalnim izborima.

„Granica između Kosova i Srbije zapravo nikad nije ni postojala. Teritorija autonomne pokrajine definisana je kroz opštine, odnosno srezove koje obuhvata, ne postoji dokument koji utvrđuje liniju koju bismo mogli da nazovemo granicom. Kada je 1959. godine doneta odluka da u Kosovo i Metohiju uđe i Leposavić, to je učinjeno tako što su srezovi Leposavić i Lešak iz Raškog okruga pripojeni Kosovskoj Mitrovici i posredno uneli svoj atar u pokrajinu. To znači da Kosovo nije imalo „teritorijalnu celovitost", niti je promena teritorije koju obuhvata izvršena odlukom o „pomeranju granica". Kosovo nije tretirano na Drugom zasedanju Avnoja, niti na Badinterovoj komisiji na osnovu koje su razgraničene bivše jugoslovenske republike", kaže Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.

Ali to su stvari koje mi znamo, a koje one koji odlučuju o sudbini Kosova ne zanimaju. Neko je, a to je sve očiglednije, već odlučio sudbinu Kosova. A pošto je Kosovo tema koja zanima svakog u Srbiji, Nedeljnik nije postavio pitanje „kako vidite budućnost Kosova i šta vam ono znači" kreatorima politike - pošto zbog suženog manevarskog prostora oni o tome ne odlučuju - već je to pitanje postavio onima koji po prirodi svog posla ne moraju ništa da znaju o Kosovu, niti da imaju rešenje. Već kao i naši političari, da imaju lepe želje.

Za Nedeljnik stavove o Kosovu iznose novinari, umetnici, sportisti, narodni pevači, predstavnici nevladinog sektora, predstavnici nacionalnih manjina...

Napomena: Nedeljnik je kontaktirao sa 70 ljudi iz javnog života Srbije. Većina nije bila spremna da govori o Kosovu. Neki zato što ne vide svrhu, neki zato što nemaju vremena, a nekima je, izgleda, sve ravno do Kosova. Ili do Brisela? Ostale, koji su pristali, nismo ograničavali prostorom. Svako je mogao da iznese sve što želi o ovoj temi

Gorislav Papić, novinar RTS-a - Jedini tačan odgovor je ne tražiti konačan odgovor

Srbija je krajem 19. veka dobila nezavisnost, ali je polako ostajala bez Kosova. O tome je pisao mladi Branislav Nušić, ali ne u „Narodnom poslaniku" ili „Mister dolaru", nego u izveštajima koje je kao konzul iz Prištine slao svom pretpostavljenom, Simi Lozaniću, ministru inostranih dela Kraljevine Srbije.

Konzul Nušić iznosio je „sve potakosti i same događaje iz velikog niza zuluma, koje oružani Arnauti čine nad nenaoružanim srpskim življem" i upozorio ministarstvo da je vreme da se razmisli o tome kako da se „angažuje štampa evropskog glasa", što bi u Carigradu ostavilo naročiti utisak i izazvalo Portu iz ravnodušnosti.

I štampa evropskog glasa je angažovana, Kosovo je stavljeno na naslovne strane najvećih evropskih medija, ali ne 1899, što je najveći srpski komediograf prizivao, već 1999. godine.

I to je taj prelomni trenutak, zapravo 78 prelomnih dana koji su promenili svet. I kao što je onaj Gavrilov hitac u Ferdinanda pokrenuo Veliki rat, tako je i detonacija prve bombe u Srbiji razbudila ostatak sveta.

Kosovo se vratilo u vreme kada je Nušić službovao tamo, Srbija je po ko zna koji put u 20. veku razrušena, ostaci ruske elite na vlast dovode Putina, posthladnoratovski poredak, koji je Fukujama proglasio za poslednji, posle samo deset godina počinje da se menja.

Istorijski gledano, promene se dešavaju izuzetno brzo; za građane Srbije to deluje toliko sporo da ne mogu ni da ih primete. I zato je utisak da se sada, 13 godina kasnije, Srbija nalazi u jednako dramatičnom trenutku. Odgovori koji se od nje traže jednako su pristojni kao u onom skaradnom kvizu „Trenutak istine". A kosovski trenutak istine jednako je nepristojan, težak i bolan.

Da bismo dobili konačan odgovor moramo da uzmemo u obzir istorijsko pravo Srba na Kosovo, etničko pravo Albanaca i zakon jačeg velikih sila.

Od 1389. do 1999, od 1912. do 2012, od Bore i Ramiza do Borka i Edite, na tom malom, ali svetu iracionalno bitnom parčetu zemlje smestili su se svi paradoksi koji se na Kosovu zovu pravilima. Zato je rešenje za Kosovo tako teško. I zato je trenutno jedini tačan odgovor ne tražiti konačan odgovor.

Muhamed Jusufspahić, muftija srbijanski - Kosovo je zemlja ljudi, nije ludih!

Nebo je svemir i zemlja je deo svemira ako je mir, ako ima mira. Mir je ime Božjem i ime za zemlju, a zemlja je podneblje, ne podnožje, na koju se voda s neba prizemljuje, uzemljuje, umiljuje, da miri, smiruje, otrove zle spira i spiruje, na Boga prisećajući nas, Božji dare. Bog nam dade u amanet vodu s neba da nas nebu vodi, da se unebimo, kao olakšanje, kao svezu, da se s Njime lakše povežemo kad se uzemljimo.

Amanet je, aman, ljudi, da se ljubi svaki trag mu, Bogu vodi! Njemu gore, ne penje se kao pena gore, Njemu gore ka zemlji se spušta.

Zemlja je božja, prostrana, prostrta ti, nezastrta, a ti si slobodan, svestran, ne zastrani, čoveče! Možeš je nastanjivati, naseljavati gde ti je volja. Slobodan si jer ti je Gospod Bog slobodu dao, po Sebi, jedino Slobodnom, slobodnim te sazdao, na Zemlju prizemljio, namestio namesnikom Svojim, postavio na njoj da mir uspostavljaš pomenom, po Imenu Njegovome.

Bag dade! Čuješ li!? Slušaš li? Bog dade! Bog daje. Božji dare, svu slobodu tu što imaš, da kazuješ i da pokazuješ darove Gospodnje, slugo slobodni, Adame Adamov, pokaza i kaza adamovskog!

Živi, uživaj, zemlju uživaj, oživljavaj, nosi, podnosi i snosi, preživljavaj, život Živoga dalje, duže, više, prenosi, al znaj, Živoga je život tvoj, a zemlja ćivot, to ne zaboravljaj! Ne sebiči, Njemu ne priliči, onda ti je sve avaj!

Ostavljaj tragove kad tragaš da se snađeš. Da lakše nađeš, ni tuđe ni svoje tragove ne zaturaj po zemlji Božjoj prostranoj svemu, jer svima ima, jer dade Jedini što ima i daje, ne prestaje, ne boj se, ne brigaj, bre, brate, buri fort, ne otimaj ničije, nije to svačije, to je Božje. Kuda ćeš to?!

Ovde možeš nositi, prinositi, prenositi, podnositi......

Ne možeš se ponositi, nadnositi, uznositi.....

Ne možeš da kriviš, kriv budeš, krviš, krv prolivaš.

Niti možeš ostati na mestu sa koga si otišao iako mirišu tobom tvoji tragovi tamo i kazuju prisutnost tvoju, ti pokazuješ samo svoju odsutnost sada! Odsutan, prisustvovati ne možeš, niti prisutan odsustvuje. Tu prisutan stanuje sada, odsutan što je prisutan je drugde, gde mu Bog je dao, gde je odabrao! Gde god dišeš, tu mirišeš, gde se zemljiš, prizemljiš se i uzemljiš. Amanet si, amanet je zemlja ova, domovina da se udomimo, stan da nastanimo, nastanemo, selo da naselimo vaseljeno, da se(be) upoznajemo i saznajemo, Njega spoznajući, da se sazdajemo, da se družimo i udružujemo, Njega samo slaveći u vremenu čiji vek se meri životnim otkucajem srdaca naših koje usrci, dahom Svojim dane dahne, Duhom Svojim dušak dune, samo On, Živi, lekom leči, vekom veči.

Zemljom hrani, pohranjuje, sahranjuje nas. Nama hrani, pohranjuje, sahranjuje nju. Iskonska je to suština, krug, druže, kud drugovi sa puta se kruže, deveraju. Što dade Davalac svemu, Uzimalac svega uze!

Međa je i do sada, zavodila, zasvodila mnoge kojima se sviđa svađa, da pomisle da se za njen račun svaki račun svodi i svađa.

Međa je dosada, posvuda, posvadila braću mnogu i plemena mnoga od plemenitosti neverom međusobno(m), razdvojila, udaljila od Boga. A ko zna za Boga i veruje Bogu, međa mu nije ni zemljana, ni zemaljska, svetska od donjega sveta, već je sveta, onosvetska, nebeska, Božanska, jer među nama jeste samo Bog, Onaj što Gospod je početne reči i ćuta konačnog, jedini Preči, Bog, sa Kojim jesmo, bez Koga nismo, Onaj iz reči zBog.

Kao zemlja sva, kao Jerusalim - Al aksa, daleka a bliska, kao bisera niska, na vratu lepotice, poput ptice, golubičine ogrlice, odasvud nas grli i ka nama hrli, amanet, Kosovo, Božji dar! Kosovo je zemlja ljudi, nije ludih! Bog joj dao i juče i danas. Adamovo je Kosovo, kao zemlja, Adamovo Bogodarje, Adamovo blagodarje. Kao Bogodarni obed uz blagodarni obred. Bogodarni svi su, blagodarni i neblagodarni, Nesrbi, Albanci, Srbi, Nealbanci... Bog im dao juče, danas, sutrašnji dan udahnuće ako hoće, kome hoće, kad god hoće.

Što se bojiš siromaštva kad siromah nisi? Nije beda, bez obeda, siromaštvo, već pohlepa sama, bez obreda. Sebe ne ubeđuj, Bogu veruj. Gde god postaneš, tu uz Boga ustaneš, staneš, i ako ne staješ, ne posustaneš, ostaješ, ne zaostaješ, ne nestaneš! Uz Boga samo jesmo. Uvek uči, konačno, nauči čoveče, (čo)večni, da vek ti ne daje večni, već Nadvečni. Imenom pravim nazivaj, pozivaj, po Njemu se odaziva sve! Ti ne prozivaj, to nije tvoje, Njegovo je! Ako sliči zvučno, ne zvuči ni slično, da se predaš Bogu, il' prodaš se nebogu! PoBogu! Bezbednost je naša kada smo bez bede, kad pohlepni nismo, kad se obsetimo, Svevidećeg, kada ne zaboravimo. Seti se Stvoritelja svačijega!

S Bogom da smo i uz Njega nek smo. On je Onaj Koji jeste i pravo je Njegovo međ ljudima međa, a kad nije, gde god nije, kom god nije, samo vređa, vrednost nije! Pravo nije, već je krivo, pravda nije!

Mir s Bogom ti želim i da zemlju ovu, dan svaki, hleba zalogaj, sa tobom podelim.

Duško Vujošević, trener KK „Partizan" - Ne mogu da priznam Kosovo

Ne mogu da priznam Kosovo. Nikada to ne bih mogao. Treba gledati da se stvore uslovi za podelu, da severni deo Kosova dobije autonomiju, dok bi se Srbima južno od Ibra u enklavama obezbedio specijalni status. Pored toga moramo zaštiti imovinu jer se na Kosovu nalaze izuzetno važni kulturni istorijski spomenici, crkve, manastiri. To su odredbe na kojima treba insistirati, ali pre svega treba voditi brigu o zaštiti ljudi koji žive na Kosovu. Iako se zvanična Priština protivi podeli, obe strane moraju pristati na kompromis. Ono oko čega ne sme da bude rasprave i oko čega nema kompromisa jeste činjenica da je mir najvažniji.

Rasim Ljajić, lider SDPS-a - U prvom poluvremenu gubimo sa tri prema nula

Trenutno stanje liči na zamrznuti konflikt, a takvo stanje nama ne odgovara. Ljudi će se iseljavati čime će se de fakto otežati pregovaračka pozicija. Naša trenutna pozicija nije sjajna, a trenutno u prvom poluvremenu gubimo sa dva ili tri prema nula. Situacija je dramatično teška i ko god to ne vidi, neće moći da rešava problem. Buduću vladu čekaju velika iskušenja, a od građana ne treba kriti da je čekaju teške odluke da sprovede ono što je dogovoreno i ono što traži međunarodna zajednica kao što je ukidanje suda u Kosovskoj Mitrovici i podizanje dijaloga na viši nivo, pokretanje pitanja otvaranja kancelarija u Beogradu i Prištini, energetike, telekomunikacija. Sve te teme možda ne deluju, ali su u velikom meri političke. Svojevremeno sam predlagao i dalje mislim da je potrebno formirati državno veće za KiM u koje bi ušli predstavnici vlasti, Srba sa Kosova, raznih institucija, koji bi učestvovali u razgovorima. Ova vlada nema mnogo vremena, ali zabrinjava me što primećujem da su neki članovi nove vlade skloni demagogiji i izjavama koje gode ušima.

Kada je reč o podeli Kosova, o kojoj se ponovo govori, ne vidim da je to realno rešenje. Podela je bila moguća 1999. godine kada smo imali poziciju da diktiramo razvoj situacije. Sada, faktički više nemamo vlast na Kosovu. Šta sada može da uradi? Kao prvo, treba pregovarati o statusu severa Kosova i za to obezbediti podršku dela međunarodne zajednice. Drugo, insistirati na poboljšanju statusa i životu Srba južno od Ibra koji žive tri puta teže nego oni na severu iako je i njihov položaj težak. Da kroz međunarodne institucije, kosovske, ali i iz Beograda, pokušaju da dobiju finansijsku pomoć i podršku i tako obezbede bolji položaj. Treće: imovina. Srbija je godinama ulagala u Kosovo, u pitanju su milijarde dolara i sigurno je da treba da polažemo neka prava. I kao četvrto - kulturna baština za koju možemo da dobijemo poseban status i za šta već postoji raspoloženje u međunarodnoj zajednici.

Mileta Prodanović, književnik i slikar - Obračun sa patriotama

Za budućnost države Srbije važno je da Kosovo nikada više ne bude korišćeno za unutrašnje partijske i lične obračune u samoj Srbiji, to jest na način na koji je korišćeno u prethodnih dvadeset i više godina. Sve one koji su se u govorima glasno zaklinjali da „neće dati Kosovo" u suštini nije bilo briga kako ljudi tamo žive, u kom su stanju srednjovekovni spomenici, mnogi od tih najglasnijih nikada nisu ni bili na Kosovu - važno je bilo samo pokazati da onaj drugi koji ne viče dovoljno glasno nije dobar patriota i treba se hitno obračunati sa njim... Ja verujem da se svi na zapadnom Balkanu nadaju evropskoj budućnosti i one standarde koje Srbija bude primenjivala prema svojim manjinama moći će da očekuje i za Srbe na Kosovu, ma kako bio organizovan taj prostor u smislu uprave.

Dušan Savić, bivši fudbaler - Kosovo pod okupacijom

Oduvek sam govorio da je valjda svakome jasno da je Kosovo i Metohija deo Srbije i da je trenutno pod okupacijom Brisela, Vašingtona i OVK. Svaka vlast u Srbiji, bez obzira na to ko je čini, morala bi da učini sve da Kosovo sačuva u svojim okvirima i da ne učini ništa što bi na bilo koji način omogućavalo da ta veštačka tvorevina sastavljena od ovih okupatora koje sam naveo postane i paradržava, a kamoli država. Po meni nikakvi razgovori ne dolaze u obzir, već samo podmetanje nogu da im se oteža život i Vašingtonu i Briselu i svima onima koji žele da se od Kosova napravi posebna država.

Jovan Ćirilov, teatrolog, filozof i književnik - Podela

Podela Kosova, tako da severni deo pripadne Srbima, ideja koja je trenutno u vazduhu, bila bi najbolje rešenje i bila bi sreća da je to i realno. Mislim da ta prilika nije bila iskorišćena, a pošto je svetskoj zajednici već zaista dosta tog problema, možda bi mogli i da nam pomognu da se to uradi jer verujem da bi bilo najbolje i za jednu i za drugu stranu.

Zoran Milivojević, psihoterapeut - Borba dve volje

Voleo bih da Kosovo ostane u Srbiji, ali mislim da će to teško ići, tako da smatram da je ipak realističnija opcija podela južne pokrajine. To možemo da ostvarimo ako budemo dovoljno uporni jer je to ipak borba dve volje.

Radmilo Armenulić, teniski stručnjak - Dve Nemačke

Ne treba priznati nezavisnost Kosova, a lično mislim da bi trebalo primeniti metod dve Nemačke. Pritom, treba napomenuti da Zapadna Nemačka nikada nije priznala Istočnu Nemačku. Jednostavno, mislim da bi neko razgraničenje moralo da postoji, a pre svega treba obezbediti bezbednost ljudi koji žive na Kosovu, da niko više tamo ne nastrada i da ljudi normalno žive. Oni su stalno u strahu, a pravog rešenja za sada nema. Kosovo ne treba da bude odvojeni deo Srbije, ali je ipak činjenica da tamo i predsednik Srbije ide samo uz odobrenje kosovskih vlasti.

Predrag Azdejković, glavni i odgovorni urednik Gej eho portala - Srbija uvek kasni

Treba biti realan, a maštarije ostaviti za decu koja još veruju u bajke i Deda Mraza. Kosovo je otišlo i neće se vratiti, a mi nemamo moć ni međunarodnu podršku da ga na silu vratimo. To je realna situacija koja se mora prihvatiti i moramo pronalaziti načine da na takvoj realnosti učinimo najbolje za našu državu. Srbija, kad je Kosovo u pitanju, uvek kasni po nekoliko godina. Nudila je više od autonomije, manje od nezavisnosti, a sada nudi podelu kad je stvar već gotova. Greške koje su decenijama pravili naši političari vratile su se i ujele nas za zadnjicu. Kosovo je decenijama korišćeno za političku manipulaciju i građanima je već muka od toga, jer su nezaposleni i siromašni, a priča o Kosovu im više nije bitna. Srbija treba da prizna kosovsku realnost, ali da zahteva nešto za to priznanje, pre svega vlasništvo u društvenim firmama, obnovu svih verskih objekata, autonomiju za Srbe... Većinu naših suseda smatramo za neprijatelje i to je loše. To mora da se menja jer ćemo inače na svakih nekoliko decenija ratovati i imati situaciju da ljudi beže iz zemlje i da većina Srba živi u inostranstvu i ne pomišlja da se u Srbiju vrati.

Verica Rakočević, modni kreator .... Nezavisnost - reč koju nisam verovala da ću izgovoriti

Tema Kosovo za mene je nešto o čemu razmišljam i govorim krajnje subjektivno. Međutim, dođe momenat kada realnost surovo pobedi svaku vrstu sentimenta. Duboko verujem u političke odluke gospodina Nikolića. Njegovi stavovi, između ostalog i kada je Kosovo u pitanju, vrlo su blizu mojim. Sigurna sam, ma kako to teško bilo, da će se pronaći realno rešenje, koje pritom neće više koristiti taj nesrećni narod dole za postizanje političkih poena. Realnost je da smo Kosovo izgubili. U kojoj meri će mudra politika uspeti da nađe najbolje rešenje, pitanje je teško, odgovori još teži. Na diplomatiji je da se nađe balans. Meni su dole porušeni grobovi, zemlja koja više ne pripada meni, ali ono što je najvažnije, izgleda da smo mi Kosovo voleli samo na rečima, dok su Šiptari to pokazivali delanjem. Surovo ali istinito. Možemo i ne smemo nikada da priznamo nezavisnost Kosova, ali takođe se mora narodu otvoreno reći da je to samo forma. Da ću ovo ikada da izgovorim nikada nisam verovala, ali tako je i samo molim vlast DA ZAŠTITI TAJ NESREĆNI NAROD DOLE! Kako? Mudrim pregovorima, i rešimo se ostrašćenosti koja ne vodi nikuda.

Dragan Đurić, privrednik i predsednik FK „Partizan" - Da kosovski Srbi opet budu sa nama

Savetovao bih novu vladu da iskoristi ovaj trenutak i izabere najbolju opciju - da se Kosovo podeli. To bi bilo najpametnije i najbezbolnije rešenje jer bi se rešili problemi naših Srba tamo i oni bi opet bili sa nama.

Miloš Krasić, fudbaler - Podrška narodu

S političke strane zaista ne znam šta bih mogao da savetujem bilo koga, ali cela moja porodica je na Kosovu i voleo bih da imaju podršku i od Vlade Srbije i čitavog naroda. I ja sam stalno dole i znam kako se naši ljudi koji žive tamo muče i bukvalno preživljavaju. Zaista se nadam da će se naći najbolje rešenje za Kosovo.

Stevan Filipović, reditelj - Istina protiv lažne nade

Mislim da je u pitanju lažna dilema pošto je to pitanje odavno rešeno katastrofalnom politikom Srbije devedesetih godina. Ne može jedna država da čini nezamislive zločine, da ubija Albance i stavlja ih u hladnjače i masovne grobnice širom Srbije, vodi rat na sopstvenoj teritoriji sa ciljem etničkog čišćenja, i da onda misli da to neće imati nikakve posledice. Svako ko danas kaže da je Kosovo deo ove zemlje, jednostavno ne govori istinu. Ružno je i nemoralno koristiti Srbe koji žive na Kosovu kao monetu za potkusurivanje u borbama za vlast u Beogradu i uporno odbijati da im se kaže istina. A mislim da je istina, ma kako bolna, uvek bolja od lažne nade. Tako da je, po meni, jedino humano pitanje šta ova država može da učini da tim ljudima suživot sa Albancima bude moguć i podnošljiviji i da ne ostanu samo kolateralna šteta Miloševićeve, Koštuničine, Tadićeve i Dačićeve politike.

Dragica Radosavljević Cakana - Sveta zemlja

Za mene je Kosovo neotuđivo, sveta srpska zemlja, i tako će zauvek ostati. Svesna sam da sama ne mogu da se borim za njega, kao što ne mogu ni mnogi u Srbiji. Moja majka i dalje živi u Leposaviću, i svaki put kada je posećujem moram da prelazim Jarinje, administrativnu prelaz, granicu. Takvo stanje doživljavam kao potpuni poraz, potpuno mi je porazno da moram da polažem račune strancima na tlu koje je srpsko. A što se naroda tiče, na Kosovu je ostao samo onaj koji nije imao gde i ko ni po cenu da plati glavom nije želeo da ostavi zemlju na kojoj je rođen. Sirotinja živi i tamo, mnogi su toga svesni i trebalo bi svi da se potrude da im barem olakšaju život.

Nenad Stevović, Crnogorska partija - Modifikovani Ahtisari

Kosovo je kontinuirani problem koji traje 100 godina, još od 1912. godine, kada je Dimitrije Tucović napisao čuveno Albansko pismo. Integracija Albanaca u Srbiju nije uspela, a višekratna upotreba sile (1924,1926, 1968, 1989. i devedesetih godina) samo je proizvela suprotan efekat i povećala težnju za odvajanjem entiteta koji upotrebljava silu protiv njih. Današnja politička situacija posledica je svih ranijih grešaka, imamo entitet čiju nezavisnost priznaje veliki broj zemalja, a pogotovo Amerika. Realnost je da mora da se vodi računa o 250.000 Srba koji žive na Kosovu, ali i sedam miliona svojih građana i mora se pronaći mehanizam za zaštitu nealbanaca na Kosovu. Ovo ne zavisi samo od Srbije, već i od međunarodne zajednice. Kako sada stvari stoje, podela Kosova nije realna i mora se naći rešenje koji bi podrazumevao modifikovan Ahtisarijev plan, i to modifikovan onoliko koliko može da bude i mora da bi se što pre krenulo u razgovore i to na najvišem nivou.

Balint Pastor, SVM - Ustav plus realnost

Treba uvažavati ono što piše u Ustavu Srbije, ali treba i biti svestan realnosti i o tome je SVM govorio više puta, kad god se su donosile deklaracije, rezolucije koje se tiču KiM. Gotovo više od 12 godina Srbija nema kontrolu nad Kosovom, nema nijednog jedinog policajca ni vojnika, a Srbija ne ubira ni dinar poreza sa teritorije KiM. Srbija treba da podrži tamošnje Srbe u ostvarivanju njihovih prava, ali ne treba da se igra sa sudbinom sedam miliona državljana Republike Srbije i treba da ispuni sve ono što je odlazeća vlada dogovorila sa međunarodnom zajednicom. Nema ni govora o tome da Srbija treba da prizna formalnu nezavisnost KiM, ali ukoliko želimo da nastavimo put ka EU, treba da ispunimo ono što je dogovoreno.

IVANA ŽIGIĆ, DANIJELA LUKOVIĆ I TANJA KOVAČEVIĆ