Srbija posle dva nova NATO suseda

I dok srpska opozicija ima jasan stav šta Srbija treba da čini nakon ulaska  Hrvatske i Albanije u NATO, vladajuća većina kao da još nije odredila kuda  Srbija treba da ide. Ili nije vreme da nam to saopšte

U sedmu deceniju postojanja NATO ulazi “jači” za Hrvatsku i Albaniju. U  Briselu, ispred sedišta Severnoatlantske alijanse 7. aprila podignute su  zastave naše dve susedne države. Jap de Hop Shefer, generalni sekretar NATO-a  neposredno pošto je stegao ruku hrvatskom i albanskom predsedniku vlade Ivi  Sanaderu i Saljiju Beriši, izjavio je da je baš ovo pokazatelj da u Evropi  geografija nije sudbina, a posle prikladnih reči u Briselu Sanader i Beriša  nisu imali vremena ni da se presvuku; hitali su na podizanje zastave NATO-a u  Zagrebu odnosno Tirani.

Sve tri ove zastave imaju posebno mesto u srcu Agima Čekua. Pod svakom od njih  bivši premijer Kosova je ratovao protiv Srba. A baš u ovom posebno ponosnom  trenutku, kako ga je definisao Sanader, morala se spomenuti i Srbija. Istina,  posle Makedonije i BiH, kojima je hrvatski premijer poželeo ovakve svečanosti u  što bližoj budućnosti, a pre izjave hrvatskim medijima u kojoj je rekao da su  za Hrvatsku u NATO-u najzaslužniji hrvatski branitelji kao i prvi predsednik  Franjo Tuđman. “Želimo i da Srbija uđe u NATO i da razvijamo suradnju. Podižući  danas našu zastavu, podižemo predanost daljnjoj saradnji unutar regije”, rekao  je Sanader.

Region, dakle, polako odlazi u NATO. Crna Gora u Danilovgradu sprema prvu od  tri grupe od 50 svojih vojnika za misiju u Avganistanu (od ukupno 320 koliko  broji oružana sila najmlađe evropske države), BJR Makedonija nije uspela da se  izbori da u elitnom hrvatsko–albanskom društvu uđe u Alijansu, ali zato bi već  sledeća šansa mogla da bude njihova; a NATO vežba u okolini Banjaluke mogla bi  da bude najava da bi i Bosna i Hercegovina mogla da, preko reda, dostigne NATO  perspektive Makedonije i Crne Gore. Ostaje još samo Srbija. Kao ostrvo u NATO  moru ili, možda, ipak, kao budući član jedinog preostalog vojnog saveza.

Zvanično, Srbija je vojno neutralna; tu odrednicu na inicijativu DSS-a  Skupština Srbije je usvojila prilikom usvajanja rezolucije o Kosovu i Metohiji.  U međuvremenu, DSS je izgubio sve poluge vlasti; prošla je decenija od NATO  bombardovanja, dobili smo još dva NATO suseda. Da li to znači da nas očekuje  promena ove parlamentarne rezolucije i da će Srbija jasno krenuti ka NATO-u?  Ili, naprotiv, da li ćemo nastojati da ostanemo vojno neutralni odnosno van  Severnoatlantske alijanse? Jasan odgovor građani Srbije ne znaju.

“Mi hoćemo da uđemo u NATO, a ne da se njihovi vojnici kreću po našoj  teritoriji”, ovim aforizmom Aleksandra Čotrića mogle bi da se odslikaju namere  Srbije spram jedne od najmoćnijih svetskih organizacija. I bismo, i ne bismo.  Tj. možda i bismo ako... Međutim, upravo Srpski pokret obnove, čiji je Čotrić  visoki funkcioner, jedna je od retkih vladajućih stranaka koja je krenula u  NATO ofanzivu, odnosno u otvoreno zagovaranje puta Srbije Atlantikom. Čotrić će reći da je to logično, da je SPO navikao da bude ledolomac, da govori  ono što drugi misle a nemaju hrabrosti da kažu. “Bez obzira na bolna iskustva  iz 1999. moramo da budemo realisti i pragmatici; put svih postkomunističkih  zemalja je bio NATO pa EU: dakle ako hoćemo u EU, moramo u NATO. U Evropi samo Švajcarska može da ima neutralan status; druge zemlje moraju da se opredele; Srbija mora da se opredeli.”

Međutim, mala je začkoljica što se u NATO-u odluke donose konsenzusom i što  npr. Albanija može da koči ulazak Srbije u NATO dok ne potpiše nezavisnost  Kosova; kao što sada Slovenija koči put Hrvata u EU. I još malo veća što je  nezavisno Kosovo direktni produkt NATO bombardovanja Srbije pa je logično da  taj isti NATO, koji je Srbiju oterao iz njene južne pokrajine, sada insistira  na priznavanju faktičkog stanja.

Čotrić smatra da se priznavanje Kosova neće postaviti kao uslov, da bi Srbija  ugovor sa NATO-om mogla da potpiše kao što i sada potpisuje međunarodne  ugovore. Dakle, formalno bi Srbija ušla u NATO sa Kosovom; suštinski bez njega,  a zanimljiva je ideja SPO-a da bi ga baš članstvom u NATO-u i potom u EU možda  uspela vratiti nazad.
Osim SPO-a iz vlasti jedino još stranke manjina insistiraju na ulasku u NATO.

Balint Pastor, šef poslaničke grupe manjina u Skupštini, kaže da je nekakvo  insistiranje na neutralnosti neodrživo, da je neozbiljno pozivati se na  Austriju i Finsku i da je jedini pravi put Srbije – evroatlantski. “Prirodno je  da u Srbiji postoji otpor prema NATO–u zbog 1999. ali nije prirodno da vodeće  stranke zbog kratkoročnih političkih poena ne govore o tome da bez NATO-a nema  ni Evropske unije i da je alternativa NATO-u izolacija.” Sa Kosovom ili bez  njega? “Znam šta u Ustavu piše. A da li ćemo na tome moći da istrajemo, ne  znam”, kaže Pastor mlađi.

Ako bismo pogađali ko bi se od preostalih desetak vladajućih stranaka prvi  priključio SPO-u i strankama manjina u NATO ambicijama, verovatno bi prva  opcija bio G17 plus. I Željko Ivanji tako i kaže, da samoodređenje Srbije kao  neutralne ne znači ništa, jer nas drugi tako ne vide i da takvi sami ne možemo  da obezbedimo sigurnost ni na teritoriji Srbije. Zato, kaže, izlaz bi mogao da  bude članstvo u NATO-u. Ivanji ne bi bio poslanik G17 plus kada prvo ne bi  posegao za ekonomskim razlozima rekavši da bi svaka ozbiljna ekonomska analiza  pokazala da bi Srbija profitirala od ulaska u NATO. Međutim, Ivanji priznaje  opasnost da se ulazak u NATO uslovi priznavanjem Kosova i Metohije i kaže da će  u tom slučaju Srbija morati da odustane od NATO-a. Ali, naglašava, to ne znači  odustajanje od EU. “To ni na koji način nije povezano. I to sigurno neće biti  postavljeno kao uslov za dalji put ka EU”, kaže Ivanji.

Na drugoj strani velike vladajuće koalicije su SPS, Partija penzionera i  Jedinstvena Srbija. Do prošle godine je svaki pravi espeesovac reč NATO  koristio kao psovku, ali vremena se menjaju; SPS pokušava da se menja. A  pravilo je da je Ivica Dačić u svakoj vladi najkonstruktivniji partner. U tom  duhu zanimljiv je susret predsednika SPS-a i ministra policije sa generalnim  direktorom Generalne direkcije Saveta EU Robertom Kuperom. “Preneo sam  zainteresovanost policije Srbije da učestvuje u mirovnim policijskim misijama i  neka se vidi da naša policija već učestvuje u mirovnim misijama policijskog  karaktera na Haitiju i u Liberiji”, rekao je Ivica Dačić.

Dakle, ne treba se iznenaditi ukoliko se i SPS prebaci na evroatlantski put, a  sa njima (ili bez njih) i Dragan Marković Palma. “Ako je uslov da Srbija uđe u  EU taj da budemo član NATO-a, onda Jedinstvena Srbija jeste za to da Srbija uđe  u NATO. Ali, pod uslovom da naša vojska ne ide u Irak, da ne ratuje ni protiv  jednog naroda već eventualno da naši vojnici idu samo u neke mirovne misije.” Znači, i sa desne i sa leve strane vlade, i sa četničke i partizanske strane, i  sa liberalne i socijalističke strane u vladi postoji spremnost na dogovor.

Postoji spremnost na promenu neutralne pozicije ako se za to založi vodeća  Demokratska stranka. Ali, Demokratska stranka se još eksplicitno ne izjašnjava. Gostujući na Radiju B92, ministar odbrane Dragan Šutanovac je rekao da u Srbiji  postoji problem zato što ljudi NATO izjednačavaju sa bombardovanjem. Ali je  kazao i da takav stav mora da se promeni. “Stav o tome treba da definišu i  nevladine organizacije i mediji, da se napravi opšta kampanja da li ćemo ići u  pravcu integracija ili ne. Međutim, mi još nismo dobili poziv”, rekao je  Šutanovac.

Ipak, na insistiranje novinarke B92 ministar odbrane Srbije je rekao nešto što,  ipak, može da se čita kao opredeljenje Srbije za NATO. “Moje opredeljenje je da  Srbija treba da se integriše u kolektivni savez bezbednosti. Smatram da sem  regionalnih moramo da podržimo i svetske inicijative. Ako želimo da brinemo o  našoj bezbednosti samo na granicama Srbije, doći ćemo u situaciju da budemo  izopšteni i iz Partnerstva za mir i generalno iz partnerskih odnosa, kako sa  Evropom tako i sa ostalim delovima međunarodne zajednice”, rekao je Šutanovac. Ako sa sigurnošću ne možemo tvrditi koji je stav vladajuće partije prema  atlantskim integracijama, ako on uopšte postoji, kod opozicije nemamo dilema.  Njiihove pozicije su jasne kao dominacija Amerike NATO-om.

Naravno, najtvrđi su Šešeljevi radikali. Dragan Todorović tako kaže da ulazak  Albanije i Hrvatske suštinski ništa ne menja jer je NATO, baš kao i ove dve  zemlje, neprijateljski okrenut prema našoj zemlji. “Zato, moramo da ostanemo  neutralni. Potpuno treba da sarađujemo sa Rusijom, Belorusijom i drugim  prijateljskim zemljama, treba da održavamo bilateralnu saradnju sa državama  koje nisu priznale Kosovo, poput Rumunije, dok sa zemljama koje su inicirale  nezavisnost Kosova treba da prekinemo sve odnose”, kaže Todorović. Po njegovom  mišljenju, Srbija još od kad je ministar vojni bio Boris Tadić ide isključivo u  NATO smeru i smatra da bi to moglo da rezultira članstvom okrnjene Srbije, bez  Kosova, u NATO-u. “Preko prelaznih rešenja, doći ćemo do konačnog”, kaže  Todorović.

Tomini naprednjaci su takođe protivnici priključenja Srbije Severnoatlantskoj  alijansi, sa naravno nešto mekšim pogledima na saradnju sa državama članicama  ove grupacije. A tvorac pojma neutralnost, Demokratska stranka Srbije, i dalje,  naravno, insistira na ovom određenju kao najboljem za našu zemlju.

Mada će funkcioner Koštuničine partije Dušan Proroković priznati da nas od  određenja vojne neutralnosti do stvarnog postizanja tog stanja deli na stotine  dokumenata kojima bi se ozbiljno razradila naša bezbedonosna politika. I da je  tadašnja definicija neutralnosti u sklopu kosovske rezolucije rezultat  kompromisa između energetske vezanosti za Rusiju i prisustva baze Bondstil na  Kosovu. Ali i da se slušalo javno mnjenje.

Uprkos tome, Proroković tvrdi da je neutralnost najbolja opcija za Srbiju u  svakom pogledu. I ekonomskom, i geopolitičkom, i bezbednosnom. “Rumunija ima  1.562 vojnika u mirovnim misijama NATO-a i za četiri godine to je košta između  260 i 300 miliona dolara. Zatim, pogledajte Bugarsku: za 40 godina, dok je bila  u Varšavskom paktu, nijedan ruski vojnik nije kročio na tle Bugarske, a sada za  nekoliko godina u NATO-u već na svojoj teritoriji imaju dve NATO baze. I ja se  pitam da li je Srbija spremna na to da blizu Beograda NATO rasporedi raketni  štit. Da li to povećava bezbednost Srbije? I da li je Srbija spremna da se sa  njene teritorije napadnu Odesa ili Moskva?”

Pitamo Prorokovića, bivšeg poslanika u Parlamentskoj skupštini NATO-a, da li  misli da će nama dozvoliti da ostanemo van NATO-a ako postoji interes Alijanse  da zatvori ovaj prostor. I da li neutralno određenje u sadašnjoj geopolitici  ima ikakvog smisla. “Da li bezuslovan ulazak u NATO ima smisla? To može da  odnosi ljudske živote a i da kvari odnose kako sa Rusijom, tako i sa islamskim  i arapskim zemljama. I zaista smatram da je moguće biti vojno neutralan; i toga  će da bude sve više, posebno u regionu centralne Azije. Letos na primeru  Gruzije se videlo da će velike sile nastojati da na svaki način koriste male  zemlje, koje tu ispadaju jedini gubitnici. Zbog toga bi Srbija morala da vodi  računa samo o svojim interesima i da na svaki mogući način pokuša da izbegne da  bude moneta u potkusurivanju velikih”, kaže Dušan Proroković.

Da cela opozicija ne viče “Ne u NATO” pobrinuo se, naravno, LDP Čedomira  Jovanovića. Poslanik LDP-a Slobodan Maraš kaže nam da bi Srbija morala ne samo  da se opredeli za svoj put, već i da vuče jasne korake u tom pravcu. “A kod nas  je sve neodređeno. Tako da ja u tome ne vidim nikakvu razliku između bivših  radikala, sada naprednjaka, i stranke predsednika Tadića. I sada treba  čestitati Hrvatskoj i Albaniji i učiniti sve da se i Srbija uskoro nađe u  njihovoj poziciji. Ali, kako da se nađemo kada ovde tema pristupanja NATO-u ne  sme ni da se otvori. O tome ne sme da se priča. A kamoli nešto da se radi u tom  smeru”, kaže Maraš.

Uostalom, ministar Šutanovac je na pitanje zašto DS ne zauzme jasan stav po  pitanju priključenja Srbije NATO-u, odgovorio da će ga zauzeti kada bude vreme  za to. “Mi smo socijaldemokrate a ne utopisti”, rekao je. Ne znamo da li je  mislio da li je utopija sada se u Srbiji zalagati za NATO ili je naše  učlanjivanje u Alijansu utopija. Kako god, u “atlantskom okeanu” koji nastaje  oko Srbije biće potrebno dobro plivati.

Jovo Bakić, politički analitičar: NATO, zločinačka organizacija
To što bi Srbija mogla da ostane ostrvo na teritoriji NATO-a i nije od tolikog  značaja ako uđe u Evropsku uniju. Ključno pitanje je da li bi Srbija mogla da  postane ostrvo kad je u pitanju prostiranje EU.
Ta dva pitanja nisu nužno povezana. Tačno je da je put svih zemalja iz regiona  bio prvo NATO pa EU, ali je isto tako tačno i da nijedna zemlja regiona nije  bombardovana od strane NATO-a. I očekujem da EU tu pokaže iznijansiran pristup  i da Srbiji neće postaviti taj uslov.
Ideja o političkoj neutralnosti nema smisla jer da bi neko bio neutralan treba  da postoji bar tri nekakve grupacije. Ovde je izbor da li Srbija treba da bude  članica ili nečlanica NATO. Moje mišljenje je da je najbolji izbor da bude  nečlanica. Jer, ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi Srbija trebalo da šalje  svoje ljude da ginu za druge. Uostalom, ja smatram da je NATO zločinačka  organizacija. I ako je ikako moguće, treba ostati van nje.
Ne znam da li naša politička elita može za to da se izbori; nisam siguran  koliko je naša politička elita autonomna, ali u svakom slučaju stav javnog  mnjenja teraće je na oprez. U Hrvatskoj je to pitanje moglo da se zamaskira, da  se potisne jer tamo to nije emotivno pitanje. Ali u Srbiji je to emotivno  pitanje za sve i nikakvi spin doktori to neće moći zamaskirati.
Naše članstvo u NATO-u nije mnogo bitno za Rusiju. Oni su zainteresovani da  njihovi susedi ne ulaze u NATO. Srbija zbog nas samih mora da ostane izvan te  organizacije.

Aleksandar Radić, vojni analitičar: Moramo sami to i da kažemo

Srbija sve ove godine nema jasnu ideju šta hoće. Od 2000. godine Srbija se  kreće između prikrivene ambicije da uđe u NATO i protivljenja svemu što  predstavlja taj isti NATO. Tragično je da sada, 2009, kada su Hrvatska i  Albanija ušle u NATO Srbija još uvek nema jasnu ideju kako voditi svoju  bezbednosnu politiku i u kojem okviru. I Srbi koji su uvek bili najvažniji  faktor u ovom delu sveta, nosioci svih velikih ideja na ovom prostoru, sada  zbog bezidejnosti svoje političke elite gube primat. I Hrvatska nastoji da  zauzme to mesto vodeće regionalne sile.
Proglašavanje vojne neutralnosti je primer diletantizma srpske političke elite.
Jer, ne može se neutralnost proglasiti u jednoj rečenici i na tome stati. Kao  što se iz nekih razloga stalo i sa približavanjem NATO-u. Mislim da bi NATO  želeo da primanjem Srbije u svoje članstvo zatvori ovaj region kao problem.  Uveren sam da zbog toga postoji spremnost da se ćutke pređe preko nekih  problema u prošlosti, da se zaboravi i 1999, i 1995. i da se Srbija prihvati  kao deo sistema. Ali, za to mora da postoji volja i sa naše strane. Ako mi to  želimo, to moramo da definišemo u dokumentima, naši predstavnici moraju da  javno govore o tome, da se zalažu za takav pristup. Mi se ponašamo kao da će  nas NATO da traži, da moli.

Dragan Petrović, viši naučni savetnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu: Naljutili bismo Rusiju

Srbija mora da ostane neutralna; to je pozicija koja joj jedino odgovara u ovom  trenutku. Samo na taj način možemo održati visoke oblike saradnje sa Rusijom i  zadržati odnos sa zemljama NATO-a. Jer, Sjedinjene Američke Države, koje su  kolovođe NATO-a, imaju kontinuitet politike koja nije naklonjena Srbima, 1999.  smo bombardovani a plus imamo tradicionalno specijalne veze sa Rusijom. Suludo  bi bilo sada, u vreme svetske ekonomske krize kada se ne zna dalja sudbina  multilateralnih alijansi, hrliti u tu organizaciju i kvariti odnose sa Rusijom.
Jer, sigurno je da Rusija ne bi blagonaklono gledala na naše približavanje  NATO-u. Ne bi izbio rat kao u slučaju da Ukrajina uđe u NATO, ali sigurno bismo  stvorili velike probleme i dramatično pokvarili svoje odnose sa Ruskom  Federacijom.

GORISLAV PAPIĆ